By Aleksandar Milankovic
Sad ću s vama da podelim jedan detalj iz biografije. Sasvim je razumljivo da vas to ne interesuje i da je van fokusa, nebitno, no, ja ću da podelim, pa, možda nekome bude bitno.
Ja sam bio zacopan, ludački zacopan u jednu osobu, koja je otišla u manastir. I, da skratim čitavu priču, i ja sam mislio da je to poruka da i ja odem u manastir. To je bilo pre dvadeset godina, februar.
I otišao sam. Tamo me je, posle svih peripetija, dočekao iguman, jedan, recimo, Julijan, na primer. Razgovarali smo danima. Sve mu je bilo jasno. Bolovao je od raka bubrega, umirao, bio je žut ali me je slušao, moja trabunjanja o Bernhardu i Handkeu, o poeziji, mami, tati, oskudici, narkomaniji u porodici u dve generacije, o bedi i tako dalje. Jeo je nezavisno od ostalih monaha, teško bolestan, s kikom kao indijanski poglavica, s drvenim štapom kao neki mudrac, on je slušao. Slušao. Moja uspaničena majka je zvala manastir u ponoć. On, teško bolestan, bio je opušten i pričao je s njom o potocima i brzacima lokalnih reka.
Šta hoću da kažem? On je, na mom odlasku, ustao da me isprati do kraja manastirske staze, mene, boraniju, nikoga, ništa, najmanjeg od najmanjih, sve mu je bilo jasno, da lutam, da sam zaljubljen u jednu pobožnu božiju devojku, koja je kasnije postala i igumanija jednog manastira (jedno divno, zaista, divno, nevidjeno divno stvorenje), da sam pogubljen u muškim mislima, da ne znam šta ću sa sobom, da se vratim u taj silni svet i da se tamo borim i tako dalje.
Eto, tako, to je bila ta epizoda koju sam hteo da podelim s vama. Lik se, recimo, zvao Julijan i bio je neviđena faca. Sve je znao, sva dela Bernharda i Handkea i znao je sve finte o metaforama i o poeziji. Pravi poglavica u rezervatu likova koji odumiru i izumiru. E, to je poenta priče. Izgledao je kao anđeo i imao je neizrecivo nežne oči. Ja sam bio ružan, prljav, zao, smrdljiv i pogubljen. On je ustao da me isprati. Smrtno bolestan, ustao, da me isprati.
I to je sve što ima da se kaže o tome.
Branislav Bojčić 